Categories
Predstavljamo

Kroz život sa lepim i zdravim osmehom – Dr Larisa Spirtović

Kada je u pitanju zdravlje jednog čoveka, nesporna je činjenica da je sam dužan da se stara o njemu. Sa druge strane to je segment koji nesvesno zapostavljamo i često ga ne postavljamo na prvo mesto na listi prioriteta, iako bi tako moralo da bude. Izgovor nam je da nemamo vremena ili nas guše obaveze, a zaboravljamo da bez tog zdravlja ne bismo ni bili sposobni da obavljamo bilo koju obavezu. Svako ko želi da živi dugim i srećnim životom, morao bi da povede računa o svom zdravlju, a ako kroz život želi da korača sa lepim i zdravim osmehom, na tom putu može mu pomoći Dr Larisa Spirtović, vlasnica ordinacije Kiss Dental

Dr Larisa Spirtović rame uz rame sa Dr Chester Klos već 11 godina uspešno vodi poslovanje ove stomatološke ordinacije, a mnoštvo zadovoljnih pacijenata najbolja su potvrda njihovog zalaganja i kvaliteta usluga koje pružaju.

Dr Larisa započela je obrazovanje na Univerzitetu Loyola u Čikagu. Diplomirala je stomatologiju i doktor je stomatološke hirurgije na Univerzitetu Illinois u Čikagu.

Sve je počelo kada sam se 1999. godine sa svojom porodicom doselila u Ameriku. Tada, kao petnaestogodišnjakinja, završila sam dve godine srednje škole a potom se uputila na Loiola Univerzitet i smer Premedical koji inače najčešće biraju studenti stomatologije.

Po završetku studija, dr Larisa Spirtović je dobila stipendiju dr. Gerson Gould i Mr. Sol Gould, koja se dodeljuje onim studentima koji se u generaciji istaknu po svom profesionalizmu, progresivnom razvoju i izvanrednim veštinama na polju stomatologije. Takođe joj je dodeljena nagrada za stipendiju Akademije Pierre Fauchard, koja odaje priznanje vrhunskom studentu sa predanošću i posvećenošću stomatologiji koji je pokazao lidersku, akademsku i kliničku izvrsnost.

Sva ova priznanja bila su zapravo dokaz da je ovo životni poziv doktorke Spirtović, čija je životna misija postala upravo pružanje pomoći i besprekorne usluge pacijentima kojima je potreban stomatološki tretman. Na početku je, kako to obično biva, bilo teško ali svaki trud se vremenom isplati…

Nijedan početak nije lak pa tako je bilo i u slučaju mog partnerstva sa Dr. Fross. Dešavalo se da u toku dana imamo samo po jednog ili dva pacijenta. Međutim, posle godinu-dve sve je došlo na svoje i sada imamo posla svakodnevno. Najviše nas posećuju pacijenti sa prostora bivše Jugoslavije ali ima i onih iz ostalih delova sveta.“

Dr Larisa je aktivni član Američkog stomatološkog udruženja, Državnog stomatološkog društva u državi Illinois, čikaškog stomatološkog društva i Kluba stomatoloških umetnosti.

Kao takav stručnjak, na raspolaganju je svima onima kojima je potrebna stomatološka pomoć kao pacijentima, ali i mladim studentima koji žele da se ostvare na ovom polju medicine. Njima Dr Larisa nudi pomoć koja je i njoj na samom početku bila i te kako potrebna i korisna.

Pozivam sve one koji su zainteresovani da jednog dana postanu stomatolozi da dođu i provedu dan u našoj ordinaciji Kiss Dental. Spremna sam da im pružim podršku i pomoć koju sam i sama dobila onda kada sam izrazila želju da naučim sve o ovom poslu.

Kada je u pitanju oblast medicine, svedoci smo da najčešće deca naslede “gen” od svojih roditelja za ovaj posao, koji onda nekako prirodno biraju zbog porodične tradicije.  Upitali smo je da li je to bio slučaj i kod nje…

Moji roditelji se nisu bavili nijednom granom medicine, već je to bila moja želja još iz mladosti. Kao mala nisam bila sigurna šta ću jednog dana postati ali vremenom sam shvatila da je ovo zapravo bila moja želja. Kada sam bila na drugoj godini koledža jedna od mojih rođaka je prolazila kroz medicinsku specijalizaciju i tada sam shvatila koliko je to zahtevno, meni je trebalo neko mirnije zanimanje, uz mogućnost da se jednako posvetim i porodici.

Nakon što joj je njen dental asistent preneo svo znanje i iskustvo kroz održanu praksu, bila je spremna da se u potpunosti posveti svom poslu iz snova i ovu profesiju je, kako kaže, jako zavolela.

Tokom svog vremena na UIC Stomatološkom fakultetu, dr Spirtović je takođe bila instruktor na kursu za studente stomatologije. Tokom vanrednih rotacija provodila je vreme radeći sa decom u Društvu za dobrobit novorođenčadi Oak Park i Erie Health Clinic i Union Health klinikama u Čikagu.

Dr Spirtović se zalaže za pružanje visokokvalitetne, personalizovane stomatološke zaštite u skladu sa potrebama i željama svojih pacijenata.

Veliki broj pacijenata koji joj svakodnevno poklanja svoje poverenje zasluga su upravo te visokokvalitetne i profesionalne usluge, ali i preporuka koje pacijenti daju samoinicijativno svojim prijateljima. To je znak da je posao uspešno obavljen, a ljudi koji prepoznaju kvalitet svakako će o tome i pričati.

Ukoliko niste imali prilike da saznate kakvu uslugu pružaju, ako vas nekada „muka natera“ – posetite Kiss Dental na adresi 2925 W Touhy Ave, Chicago, IL 60645, ili se upoznajte sa svojim budućim poslom uz podršku ovih vrhunskih stomatologa.

PIŠE: SANJA MIRKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Categories
Predstavljamo

Leskovački merak u Čikagu – „016 Restoran“ pravi raj za sladokusce

Dvojica momaka iz Leskovca donose duh leskovačkog meraka u Čikago. Najukusnije specijalitete karakteristične za jug Srbije, oplemenjene začinima i prelivima svetske kuhinje, nudi „016 Restoran“ na svom meniju. Glavni šef kuhinje Bojan Milićević i menadžer Bojan Jovanović, tim su koji je već osvojio i najzahtevnije gurmane. Uz obavezni roštilj i jela ispod sača, najpopularniji su sendviči napravljeni od najkvalitetnijih sastojaka. Ideja Bojana i Bojana je da  srpska kuhinja postane prepoznatljivi brend, kako u Čikagu, tako i širom Amerike.

„016 Restoran“ radi nešto više od godinu dana, a već je uspeo da postane važna tačka na mapi prestižnih restorana u Čikagu i okolini. Kako ste to postigli?

Decembra 2019. godine otvorili smo „016 Restoran“, moj partner, profesionalni kuvar i šef kuhinje Bojan Milićević i ja. To je bilo baš u vreme održavanja Filmskog festivala u Čikagu, u prvoj nedelji decembra, kaže glavni menadžer restorana Bojan Jovanović. Dugo smo radili na razvijanju ideje, pripremi restorana, pronalaženju lokacije. Bojan Milićević je već petnaestak godina radio kao kuvar i šef u nekoliko poznatih restorana u Čikagu, gde je pekao zanat, sakupljao iskustva i ideje, ali i pokazivao svoje umeće. Ideja nam je bila da predstavimo našu domaću leskovačku i srpsku kuhinju obogaćenu trenutnim trendovima u restoranskoj ponudi. Da kombinujemo najkvalitetnije sastojke organskog porekla sa savremenim dodacima, da upakujemo naša tradicionalna jela na savremeni način, kako bi svaki ponuđeni specijalitet bio uživanje i za nepca i za oči, kaže generalni menadžer Bojan Jovanović.

Sendviči kao jedan od zaštitnih znakova – “016 Restoran”

Nije lako izboriti se sa konkurencijom?

Čikago je veliki grad i otvoren je za sve, nudi šansu ali i mogućnost da se izgubite u moru ponude. Zato je naš cilj bio da se istaknemo, da ponudimo nešto potpuno naše, potpuno novo, kako bismo se izdvojili, po čemu bi nas klijenti prepoznali. Svakako smo hteli da donesemo tradicionalni srpski i južnjački duh, ali da tehnike pripremanja budu moderne, u korak sa trenutnim trendovima. Za to je pre svega zadužen kuvar Bojan Milićević, koji poznaje mnoge afirmisane kuvare i šefove iz najpoznatijih restorana, sa kojima je sarađivao. Kroz rad i druženje sa kolegama, spontanim spletom okolnosti bila im je predstavljena naša tradicionalna kuhinja. Na naše veliko zadovoljstvo, specijaliteti srpske kuhinje su pokupili velike simpatije šefova i bliskih saradnika, što je bila još jedna indikacija u nizu da smo na dobrom putu. Time smo dobili i klijente koji dolaze sa različitih meridijana i koji nisu ranije poznavali srpske specijalitete, kao što ih poznaju ljudi sa našeg podneblja.

Čime ste konkretno osvojili klijente?

Roštilj je generalno ono što se svima dopada, i prema broju narudžbina on je na prvom mestu. Pre svega ćevapi, i ostali specijaliteti sa roštilja uvek su jela koja osvajaju na prvu loptu, goste svih generacija. Imamo i jela ispod sača, onda leskovačku mućkalicu, to uglavnom vole stariji klijenti. Naš poseban adut jesu sendviči. Nudimo raznovrsne sendviče, koji uvek moraju da budu pripremljeni od najkvalitetnijeg mesa, obogaćeni specijalnim sosevima. Klijentima se najviše dopadaju naši tradicionalni leskovački i srpski dodaci – ajvar i kajmak. Izdvojili smo se i tako što smo otvorili poseban deo restorana koji je namenjen za dimljenje mesa. Posebno smo ponosni na taj korak, i dimljeno meso osvaja sve gurmane, kako goste, tako i poznate kritičare restorana.

“016 Restoran” osim izuzetne hrane nudi i zanimljiv enterijer

Kada smo kod kritike, vi ste već par meseci nakon otvaranja dobili jednu od najboljih kritika objavljenu u američkim medijima?

Na to smo posebno ponosni, jedan od najpoznatijih novinara i kritičara, koji ocenjuje restorane, objavio je članak o nama sa mnogo pozitivnih ocena, oduševio se našom hranom i tako smo skrenuli pažnju američkog dela publike na nas i naše specijalitete, na „016 Restoran“, i od tada sve kreće uzlaznom putanjom. Važno je i to da sve sastojke nabavljamo od poznatih i najkvalitetnijih farmi ovde u okolini, sve je sveže, namirnice stižu svakog dana i to je za „016 Restoran“ prioritet.

Koji su vam naredni koraci?

Osim da ponudimo najbolja jela klijentima, naš je cilj i da sve podignemo na mnogo viši nivo. Da jug Srbije predstavimo na najbolji način – Čikagu, Americi, celom svetu. Da se čuje i zna za srpsku kuhinju, da utabamo taj put i za naredne generacije. Da srpska kuhinja postane prepoznatljiva, da najšira publika, ali i stručnjaci, kuvari, restorani, da svima bude prezentovano na najbolji mogući način ono što donosi srpska kuhinja. Da to uradimo za našu zajednicu, da naša komuna dobije kvalitet više time što će srpski specijaliteti biti nezaobilazni na jelovnicima. To je naša misija, da ostavimo trag, da i zvanično svuda bude prepoznata kategorija – srpska kuhinja.

“016 Restoran” uvek iznenadi goste novim sendvičima

Čini se da vas dvojica sebi zadajete ambiciozne ciljeve?

Mi verujemo u sebe i u sopstvene potencijale, danonoćni rad je iza nas. Teško smo došli do ovoga gde smo sada, uz odricanje, uz padove iz kojh smo učili. Obojica smo došli u Ameriku pre dvadesetak godina. Bojan Milićević je već imao porodični biznis u Leskovcu, njegov otac je držao restoran. Kada je došao u Ameriku, radio je u nekoliko restorana, učio, borio se, dokazivao i prezentovao svoj talenat. Ali ne možeš uvek da biraš gde ćeš i s kim da radiš, naročito u početku, kada nikog ne poznaješ. S druge strane, ja sam takođe imao malo iskustva kad je u pitanju turizam i restoranski posao, ali sam radio dosta različitih poslova ovde. Čim smo uspeli da stvorimo početni kapital, i smogli snage da se upustimo u sopstveni biznis, znali smo da je to prava stvar za nas obojicu. Poznajemo se dugo, verujemo jedan drugom. Najbitnije je u poslu pronaći pravog partnera, sa kojim deliš i uspeh, ali i teret, kada kola krenu nizbrdo, a i jedno i drugo se nama dvojici dešavalo, i sve smo prebrodili zajedno, kaže Bojan Jovanović.

Ovi talentovani i ambiciozni momci pokazuju da mogu sve, da uspeh ne dolazi preko noći, već samo uz težak rad protkan jasnom idejom vodiljom. Tek će se o ovom dvojcu iz Leskovca čuti, a oni nam obećavaju još mnogo ukusnih specijaliteta koji će izaći iz njihove kuhinje. Svakako, naša je preporuka, obavezno posetite „016 Restoran“ – pokazaće vam bajkoviti svet leskovačkog meraka kojem nećete odoleti!

PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Categories
Predstavljamo

Odlična vest za ljubitelje fudbala – ITA SOCCER liga prvi put u novootvorenoj Compass Areni u Čikagu

U organizaciji Compass Arene i Compass Holdinga održava se prva ITA SOCCER liga u novootvorenoj grandioznoj Compass Areni. Kako ekskluzivno saznajemo, ova internacionalna fudbalska liga namenjena kompanijama koje se bave transportom počinje 31. januara, a prijave su u toku! Mesta su limitirana, zato, javite se što pre!

Compass Arena već postaje omiljeno mesto svih generacija za sport, zabavu i odmor. Za mnoge događaje postoje liste čekanja, pa je jedan od prvih ciljeva Roja Dobrašinovića, vlasnika Compass Holdinga i celog Compass Arena tima ispunjen – da Arena bude vid vraćanja duga zajednici i svima koji su bili uz njih godinama.

Pored najmodernijih lokala za relaksaciju i zabavu, poput Compass cafea i Fair Play sport kluba, dva najsavremenija terena za fudbal uspešan su deo ostvarenja misije Compass Arene – promocija zdravog života i bavljenja sportom uz negovanje zdravog takmičarskog duha.   

Jedan od terena gde će se igrati ITA SOCCER liga

Tako se pod pokroviteljstvom Compass Arene i Compass Holdinga organizuje ITA SOCCER liga, koja počinje 31. januara.

Roy Dobrašinović i ja došli smo na ovu ideju, da organizujemo ligu namenjenu  kompanijama koje se bave transportom i svim našim klijentima, kao neka vrsta zahvalnosti svima sa kojima sarađujemo, kaže direktor kluba i trener Miša Terzić.

Pošto su mesta ograničena, pozivaju se svi zainteresovani da se što pre jave, prijava je u toku, putem mejla m.terzic@compassholding.net . Ova se liga inače održava svake godine u poslednjoj nedelji avgusta, na otvorenom. Sada je prvi put u januaru, i u Compass Areni.

Mi smo prezadovoljni prvim reakcijama, posetioci kažu da kada uđu u Arenu osete da prostor ima dušu, da se oseti pozitivna energija i stvarno se svima sviđa, kaže Miša Terzić.

Pogled na teren iz Compass kafea

I naš Compass United dečiji fudbalski klub počeo je da trenira u Areni, treninzi su  ponedeljkom i sredom od 17.00 do 18.00 h, klub raste i dobili smo 15 novih mladih igrača, kaže trener Miša Terzić.

Posebno smo ponosni na naš otvoreni dan koji organizujemo svake subote i nedelje od 9.00 do 12.00 h, namenjen porodicama, kada su svi sadržaji na sportskim terenima za decu potpuno besplatni. Deca tada mogu da rade ono što žele, dok su roditelji u kafeu ili klubu, odakle mogu i da gledaju kako njihovi klinci uživaju. 

Da podsetimo, adresa Compass Arene je 625 Joliet Rd, Willowbrook 60527. Prvu jutarnju kafu u Compass kafeu možete popiti već u 7.00 ujutru. Arena je otvorena do 1 posle ponoći radnim danima, a vikendom još sat duže.

PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Categories
Predstavljamo

Vrata Compass Arene u Čikagu otvorena za sve!

Grandiozna Compass Arena otvorila je vrata za sve posetioce! Na auto-putu 55 uzdiže se moderna Compass Arena koja je već mesto okupljanja svih generacija – za sport, zabavu, odmor. Nudi široku lepezu sadržaja, od sportskih turnira i poslovnih sastanaka do relaksacije i kvalitetnog noćnog provoda.

Compass Arena je višefunkcionalni objekat građen prema najsavremenijim standardima. Najnoviji je projekat Compass Holdinga u vlasništvu Roja Dobrašinovića, koji je i zaslužan za samu ideju Compass Arene. To je vid vraćanja duga zajednici – svima koji su bili uz nas godinama. Cilj nam je da ovo bude jedna stanica za sve – da lokalne zajednice imaju svoje mesto za okupljanje i zabavu, kaže Roj Dobrašinović.

Moderan enterijer u Compass Areni – pravo uživanje za posetioce

Arena se sastoji od tri nivoa i svaki od njih otkriva nešto novo.

Na prvom i glavnom nivou, koji je i prvi otvoren, smeštena su dva terena za fudbal, urađena prema najnovijim standardima. Na njima se već uveliko igra fudbal.Imaju veštačku travu bez ikakvih gumenih punjenja i bez dodataka, koja je potpuno bezbedna kako za decu, tako i za odrasle.

Dva velika TV panela su postavljena na oba terena, kako bi se lakše pratio rezultat i kako bi posetioci imali potpuni ugođaj.

Veštačka trava dizajnirana je tako da može da se ukloni u svakom trenutku, ako je to potrebno, tako da se u ovom delu Arene mogu organizovati i koncerti, sajmovi, automobilske aukcije, boks mečevi, MMA i rvanje, ali i veliki seminari i konvencije.

Otvoreni su takođe i Compass cafe, koji radi od 7 ujutru, kao i Fair Play sport bar, čije je radno vreme od 11 pre podne. Arena otvorena je svakog radnog dana do 1 iza ponoći, a vikendom do 2 iza ponoći. Drugi i treći nivo biće otvoreni uskoro. 

Compass cafe – pravo mesto za prvu jutarnju kafu

Ponosni smo na naš Compass United dečiji fudbalski klub. U njemu treniraju klinci od 6 do 17 godina, i ovo je njihova kuća i njihova baza.

Naravno, ovde futsal treniraju i odrasli, napominju u Compass Arena timu.

Arena je jedan u nizu projekata Compass Holdinga koji spaja sport, biznis i zabavu. Sigurni smo da će Compass Arena postati glavno mesto okupljanja što većeg broja ljudi. Mi smo je već obišli i naša je topla preporuka da što pre svratite do Compass Arene – garantujemo da će postati vaše omiljeno mesto!

Compass Arena je na adresi 625 Joliet Rd, Willowbrook 60527.

Miša Terzić, Compass Arena

PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Categories
Predstavljamo

Iz Čikaga izveštava Aleksandar Žigić

Rečenica „Iz Čikaga izveštava Aleksandar Žigić“ je postala opštepoznata među televizijskom publikom. Aleksandar Žigić je dugogodišnji dopisnik domaćih medija iz Amerike. Iskustvo u novinarstvu gradi još od tinejdžerskih dana, a sada je jedan uspešan novinar sa dugogodišnjom uspešnom karijerom.

Otišao je u Ameriku kao student, željan novog znanja i uspeha, a njegovo umeće i talenat bili su prepoznati ubrzo po završetku studija. Bio je jedan od malo Jugoslovena koji su tada radili u američkim medijima. Smatra da je svoj posao radio savesno, objektivno i odgovorno i u kojoj god državi da je radio, njegov pristup poslu ostao bi isti.

Ambicije ka novinarstvu kod Vas su se probudile jako rano. Već kao tinejdžer ste imali autorsku emisiju na „Dvestadvojci“. Tada ste sanjarili da postanete dopisnik iz Amerike. Kako su izgledali Vaši novinarski počeci i zašto ste maštali baš o Americi?

Moja interesovanja ka novinarstvu i vođenju radio i TV emisija su se javila već sa devet godina. Napravio sam studio na mom radnom stolu sa kasetofonima i mikrofonima i snimao radio-emisije koje, naravno, tada nisu nigde emitovane. Na poklon sam dobio mali magnetofon od roditelja i onda sam se snimao, ali sam ujedno i pravio intervjue sa ukućanima. Tako sam, recimo, intervjuisao moju mamu Milku dok je nešto radila po kuhinji. Prvi put sam sa 15 godina započeo svoju karijeru na Radio Indexu 202, studentskom radio-programu, iako sam tek bio u drugom razredu srednje škole. Urednik na Televiziji Beograd Mladen Popović je čuo moju rubriku „Pet minuta za usmerenjake“ jednog dana i pozvao me da vodim Novogodišnji program, a onda i emisiju pod nazivom „Hit meseca“. Nakon godinu dana rada, morao sam prekinuti vođenje emisije zbog služenja redovnog vojnog roka. Snovi o Americi su krenuli kada se javljao tadašnji dopisnik iz Amerike Goran Milić. Ja sam ga onda jednom u klubu Radio Beograda pitao da se javlja za moju radio emisiju, što je on odmah prihvatio i uključivao se pozdravom „Nalazim se u Njujorku, na 19. spratu“. Poželeo sam i ja to isto da radim. U Ameriku sam otišao na postdiplomske studije, a plan mi je bio da završim studije i vratim se verovatno negde u Evropu da radim. Međutim, u Americi sam dobio šansu da nakon studija ostanem da radim godinu dana u struci, nakon što sam magistrirao televiziju i radio na Syracuse Univerzitetu. Prvi posao mi je bio mesto profesora radio i TV novinarstva na Chapman Univerzitetu u okrugu Orange County, Kalifornija. Iako je to u stvari bilo jako lepo, u to vreme me je nešto i dalje vuklo na Istočnu Obalu, pa sam radio i u Vašingtonu, Atlanti i Čikagu. Mnogi od prijatelja sa kojima sam bio na postdiplomskim studijama nikada nisu uspeli da dobiju posao u američkim medijima, jer je to jako konkurentna struka. A posebno je komplikovano kada dolazite sa strane, pošto morate perfektno znati jezik, dobiti dozvolu za rad, a sve to bez podrške porodice.

Jedna anegdota je obeležila Vaše studiranje engleskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, da li se kajete zbog toga? Ljudi sa našeg prostora retko se bave novinarstvom u Americi zbog jezičke barijere, koliko je teško usavršiti jezik i da li ste sretali naše ljude u američkim medijskim kućama?

U vreme studiranja, ponosio sam se sobom, sa obzirom na to da je moje poznavanje engleskog jezika bilo na visokom nivou. Rekao sam tada jednoj profesorki: „Vi ste mene oborili, ali ja bolje govorim engleski od Vas.“ Izjavio sam to pred profesorima i 50 drugih studenata u učionici. Zato me je obarala narednih 5 puta i ta izjava je produžila moje studiranje za još godinu dana. Ali, ni danas mi nije žao što sam to rekao, jer sam u to stvarno verovao. Prava je retkost da ljudi sa naših prostora rade u novinarstvu u Americi, a ponekada sam se osećao da sam jedini. To nije isto kao, recimo, kada se bavite kompjuterskim programiranjem jer je verovatno bar polovina ljudi u toj struci rođena izvan SAD-a. U Americi nije praksa da u medijima rade stranci, posebno iz nekadašnje Jugoslavije. Naći posao je, takođe, veoma teško. U Americi neki kažu kad se traži posao: ,,Nije bitno šta znaš, već koga znaš“. Ja u to nisam želeo da verujem i uvek sam sve radio na neki teži način, pa sam tako i posao tražio na osnovu svog obrazovanja i iskustva.

Aleksandar Žigić i Novak Đoković

Rečenica „Iz Čikaga izveštava Aleksandar Žigić“ je postala opštepoznata najava, dugogodišnji ste dopisnik RTS-a, među prvim voditeljima na Radiju B92, dobitnik mnogih priznanja, našli ste se u američkom magazinu Time, a novinastvom ste se bavili u mnogim prestižnim novinarskim kućama…

Kada sam bio na postdiplomskim studijama, početak je bio jako težak i neizvestan. Imao sam malu stipendiju za čije obnavljanje sam morao još dva puta da se prijavljujem. Nisam imao svoj auto, život je funkcionisao u skromnim uslovima. U Vašingtonu sam radio kao novinar na C-SPAN televziji. Tu sam rukovodio uključenjima uživo sa Kapitol Hila. Čak i kada je tu bilo deset drugih stanica, svi govornici na medijskim skupovima su uvek gledali u mene da dam znak kada da počne program, jer su znali da C-SPAN jedini prenosi sve uživo. Interesantno je da je druženje i atmosfera na poslu u redakciji C-SPAN bila srdačna. To je bila jedna sjajna grupa mladih i obrazovanih ljudi, prijateljski orijentisana, iako ta TV mreža ima inače veoma ozbiljan zadatak da izveštava sa svih važnih događaja u Vašingtonu i nalazi se preko puta zgrade Kongresa SAD. U Vašingtonu sam, takođe, vodio radio-emisije na srpskom jeziku na Glasu Amerike, obično dve emisije po smeni.
Na CNN International-u sam tokom pet i po godina rada ispekao zanat uređivanja emisija i pisanja vesti, što mi u nekom tehničkom smislu omogućuje da radim na svakoj stanici, pošto su kompjuterski program i sam način organizacije rada vrlo slični u celoj zemlji. Velika je odgovornost bila raditi emisiju koja se emituje u 210 zemalja sveta i uređivati dva dnevnika u toku jedne smene. U Čikagu sam radio na TV stanicama CBS, NBC i Fox. Na NBC stanici sam radio 5 godina na jutarnjem programu, s tim da sam svaku subotu i nedelju radio od 2 ujutru do 10 ujutru. Moj zadatak je bio da napišem ili osvežim 40 vesti u jednoj smeni, tako da sam bio kao mašina za pisanje. U tom momentu sam već savladao stil novinarstva na engleskom da mi je pisanje vesti na tom jeziku bila rutina. Ali, tu više nije bilo dovoljno poznavati samo jezik i imati osećaj za pisanje, već treba poznavati i kulturu u Americi, način života, mesta, gradske ulice, četvrti. Kako sam menjao posao, tako su usledile i selidbe. Baviti se novinarstvom u Americi je veoma naporno, ali ja sam ostao dosledan svojoj struci. Pomenuli ste B92, ja sam inače izgovorio prve reči u studiju na dan kada je B92 otvoren, 15. maja 1989. godine, ali sam tri meseca kasnije otišao u SAD.

Aleksandar Žigić najzahtevnijim novinarskim zadatkom od strane američkih medija, smatra sledeće…

Možda zvuči i smešno sada, ali verovatno najzahtevniji zadatak je bio da napišem izveštaje o bejzbol utakmicama, posebno kada sam radio sa jednim od sportskih voditelja, Brusom Volfom, koji je autoritet za bejzbol u Čikagu, a ja o tom sportu znam vrlo malo. Ali, morao sam sve savršeno da propratim u nizu, plus da uskladim tekst sa video-zapisom i to sve sa specifičnim sportskim žargonom. Na kraju ipak nije bilo problema.

Aleksandar Žigić

Da li ima primetne razlike u radu u medijima u Americi naspram Srbije?

Jedna od razlika jesu smene. Retko ko ima redovno radno vreme. Prava je retkost ako radite u američkim medijima da imate slobodan vikend. Radno je za novogodišnje i božićne praznike, Dan zahvalnosti, radi se noću i radi se puno. Ima nekih medija u kojima su uslovi dobri, ali mnogi stalno povećavaju obim posla, a smanjuju honorar. Recimo, u nekim stanicama novinar za stolom radi i svoj posao i ono što je pre bio posao montažera i to za manje novca. Obim posla je uglavnom dosta veliki. Veliki broj ljudi je u stalnom strahu da može biti otpušten i onda prihvataju nepovoljno radno vreme i manje plate. Naravno, mali broj rukovodilaca i najpoznatijih voditelja i reportera ima ogromne plate. Ako se posao radi savesno, objektivno i odgovorno i imate ozbiljan pristup, svejedno je gde ćete raditi. Moram istaći i humanost ljudi. Kada smo se doselili u Atlantu, izbio je požar u zgradi gde smo stanovali. Izgorelo je preko sedamdeset stanova uključujući i naš. Izgubili smo bukvalno sve, sem nekoliko fotografija, a u to vreme su mi bili u poseti roditelji iz Beograda, a deca su bila mala. Ali, kolege sa CNN-a su nesebično organizovali pomoć za nas i donosili su nam svojim kolima nameštaj i odeću.

U vreme društvenih mreža i interneta, ljudi sve manje imaju vremena za televiziju, radio i štampu. Kakva je situacija u Americi po pitanju tradicionalnih medija i da li ekspanzija interneta znači i manje posla za novinare? Kakav je status medija?

Rekao bih da je najveća promena u načinu na koji se mediji prate, a to je danas pre svega preko telefona i drugih elektronskih uređaja. Srednjoškolci rastu uz telefone, klipove na TikToku, Snapchatu, Instagramu, prati se Netfliks i drugi striming servisi. Mislim da tu postoji opasnost jer nešto što je slabog ili neproverenog kvaliteta može doći do velikog broja gledalaca. Istraživanja, međutim, pokazuju da mladi kada zasnuju porodice i odu da žive u kućama u predgrađima gledaju puno televiziju, a danas su recimo i veliki TV ekrani postali dosta pristupačni. Ali, rekao bih da je gledanje po zahtevu sve rasprostranjenije. Sa druge strane, ljudi iz Srbije i regiona kao i desetine miliona drugih ljudi u Americi, iz Poljske, Rusije, Indije, Kine, Vijetnama, Argentine, gledaju televizije iz zemalja odakle su došli. To je nekada bilo preko satelitskih antena, a danas se gleda preko aplikacija. U stvari, na današnjim televizorima kao što koristite aplikaciju za HBO ili Showtime isto tako koristite aplikacije preko kojih gledate TV programe iz Srbije i regiona. Praktično se ni po čemu ne razlikuje. Mi smo kod kuće zadržali samo jednu kutiju za kablovsku televiziju, ali čak i kablovsku gledamo preko aplikacija. Znači, blizu sto posto programa gledamo preko interneta.

Aleksandar Žigić i Nikola Jokić

TV emisija „Srpska razglednica iz Amerike“ spaja Srbiju i prekookeansku Ameriku. Svakodnevno ste u kontaktu sa našim ljudima u Americi. Šta im najviše nedostaje pri pomisli na Srbiju i da li planiraju povratak?

Ljudi su došli sanjajući o nekom novom životu i pre ili kasnije većina ga i ostvari. Ali, istovremeno uvek misle na Srbiju, žele da im deca govore srpski. Mnogi uvek sanjaju o povratku, pa makar samo da imaju stan tamo i onda znaju da se kad tad mogu vratiti. Sa druge strane, ukoliko ljudi imaju decu koja pohađaju škole u Americi, taj povratak je komplikovaniji. Takođe, zavisi i od zanimanja ljudi. Ljudi koji su finansijski stabilni i jaki, ređe razmišljaju o povratku u Srbiju. Ali, neko ko je došao sam, ovde je par godina i ne poseduje dokumenta za stalni boravak, više je nostalgičan i aktivno razmišlja o povratku kući. Imam utisak da ljudi što su skorije došli, više razmišljaju o povratku. Oni koji su druga, treća generacija, kojima su babe i dede došli ovde i ovde su rođeni, ređe razmišljaju o životu tamo. Međutim, poslednjih godina sve više i oni posećuju Srbiju, oduševe se hranom, gostoprimstvom, bezbednim životom, lepom prirodom i žele da što češće da putuju u Srbiju.

Aleksandar Žigić trenutno uređuje radio-program „Radio Avala Chicago“ i vodi jednočasovni radio program svake subote. Kakvo je interesovanje među našim ljudima ka radiju i domaćim medijima i gde Vas još možemo čuti i videti?

Radio Avala Chicago na programu je subotom od 1 do 2 popodne na stanici WNDZ 750AM, kada najviše ljudi ima u Americi na putevima, što znači da je to vrlo povoljno vreme za slušanje radija. Ljudi, zbog manjka slobodnog vremena kod kuće, najviše slušaju muziku u autu. Radio se generalno puno sluša, a posebno što vam pruža mogućnost da na srpskom jeziku dobijete savete lekara, čujete vesti o predsedničkoj kampanji i vesti o životu u Americi. Radio Avala Chicago, takođe, ima 24-časovni program na radioavala.com i preko besplatne aplikacije na Google Play Store-u i App Store-u. Može se slušati besplatno u celom svetu. Baš danas sam saznao da program možete pratiti i preko aplikacije Balkan Radio Stanice. Upravo sam primetio da je slušanost 24-časovnog programa porasla 100 posto u poslednjih mesec dana. Sve priloge i emisije obično možete gledati i na mom YouTube kanalu, koji je samo u poslednjih mesec dana dobio 350 novih pretplatnika.
Evo gde sve možete gledati emisiju Razglednica iz Amerike po vremenu u Čikagu:

RTS SVET: svake druge subote u 5:30 ujutro i 7 uveče. Pratite emisiju besplatno svuda u svetu preko RTS Planete, kao i preko MTEL aplikacije (GO4TV),
BN Sat: svake subote u 7:30 ujutro i 7:30 uveče i sredom u 6:45 ujutro. Pratite je preko MTEL aplikacije (doskorašnji GO4TV), kao i preko Balkaniyum-a, TV Balkan, Fast TV i drugih aplikacija,
TV AS: nedeljom u 1 popodne i sredom u podne. Pratite je preko MTEL ( GO4TV ) i EON (doskorašnji nettvplus) aplikacije,
TV LAV: ponedeljkom u 8 uveče i petkom u 11 uveče. Pratite je preko MTEL i EON (nettvplus) aplikacije.
Emisije takođe možete gledati preko mog YouTube kanala. Za sve informacije možete nam pisati na radio@radioavala.com ili nas pozvati na 1-224-286-4383.

Aleksandar Žigić je autor mnogobrojnih emisija kako u Srbiji, tako i u Americi. Radio je intervje sa Novakom Đokovićem, košarkašima Nikolom Jokić, Anom Dabović, Nikolom Bogdanović mnogobrojnim fudbalerima, bio u poseti Karađorđevićima u Milvokiju, izveštavao o izborima. „Razglednicom“ se i dalje trudi da slikom i glasom ne dozvoli da naš narod u Americi bude zaboravljen.
Izveštavao je i o događajima iz cele Amerike i Kanade, od festivala na Floridi do Kalifornije i Vindzora u Kanadi, mada najviše u Čikagu i široj okolini, takođe je imao priliku da izveštava i iz Evrope o srpskoj zajednici u Cirihu.
Aleksandar Žigić je novinar koji je dokazao da je velikim trudom moguće graditi uspeh u prekookeanskoj Americi. Uprkos jezičkoj barijeri i visokim američkim standardima, izborio se da ostavi svoj lični pečat u novinarstvu i da time ostane poznat kako srpskoj, tako i američkoj publici.

PIŠE: ANDRIJANA ŽIVANOVIĆ I FOTO, VIDEO: PRIVATNA ARHIVA

Categories
Predstavljamo

Akademija Sveti Sava priprema Vaše dete za kvalitetnu budućnost!

Obrazovanje je neizostavni deo procesa odrastanja i sazrevanja svakog pojedinca. Pored osnovne kulture i kućnog vaspitanja kojima se trudimo da podučimo našu decu od malih nogu, jednako je važno da im kroz vaspitno-obrazovni rad školskih ustanova obezbedimo kvalitetno odrastanje. I naravno, po pravilu, trudimo se da biramo samo najbolje za svoje dete i da mu obezbedimo pripremu za budućnost na najkvalitetniji način. Jedna od škola koja pruža visokokvalitenu uslugu na ovom polju je Akademija Sveti Sava (St. Sava Academy).

Akademija Sveti Sava se nalazi na severozapadnoj strani Čikaga. Osnovana je 2001. godine, kao pravoslavno-hrišćansko partnerstvo između srpske i grčke pravoslavne crkve.

Od samog početka ova ustanova posluje veoma uspešno.

Prve godine imali smo 28 studenata i uz pomoć roditelja uspeli smo da otpočnemo novo poglavlje u istoriji. Akademija Sveti Sava se ponosi time što je uspela da nastavi dvojezičnu nastavu za učenike od predškolskog uzrasta do osmog razreda i da u Sjedinjenim Američkim Državama pruži visoko obučenu nastavu – kaže za naš portal Nada Šaponja, sekretar ove ustanove.

Što se uzrasta tiče, Akademiju Sveti Sava deca mogu da pohađaju već sa tri godine, a gornja granica je osmi razred osnovne škole. Prema evidenciji koja nam je dostavljena iz škole ove godine, upisano je 115 polaznika i uprkos trenutnoj situaciji sa virusom kovid 19 nastava se neometano odvija u školskim prostorijama.

Pratimo postojeći zakon zdravstvenih ustanova držeći odstojanje od dva metra i konstantno nosimo maske. Ponosni smo na naše studente, roditelje i nastavnike koji junački podnose trenutnu situaciju i sa kojima ćemo zajedno istrajati do kraja pandemije. Broj učenika koji pohađa nastavu trenutno je ograničen na 12 po razredu.

Inače, nastava se u ovoj školi odvija dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku, a tu su i časovi ruskog jezika.

U predškolskom, vrtiću, u prvom i u drugom razredu nastava se odvija na dva jezika. Pola dana se predaje na engleskom, a pola dana na stranom jeziku, u našem slučaju na srpskom. Od trećeg razreda pa naviše, srpski se uči po sat vremena svakog dana. Četvrti razred i viši razredi funkcionišu otprilike po principu tradicionalnog rasporeda u srednjoj školi.

U okviru programa učenici stiču nova znanja iz svih oblasti, a pored toga i nezaobilaznu edukaciju na temu srpske pravoslavne vere, porodice, moralnih, etničkih i kulturnih vrednosti koje neguje naš narod.

Mlađi uzrasti do prvog razreda upoznaju se sa slovima azbuke, uče brojeve, boje, oblike, dane u nedelji, mesece u godini, godišnja doba, pišu slova, reči, bogate rečnik srpskog jezika u svim oblastima. Od prvog razreda uvežbavaju tehniku čitanja, pišu sastave, uče pisana slova, pravopis, gramatiku, pripremu tekstova, glume, upoznaju sadržaj Sveta oko nas. U višim razredima nastavljaju da usavršavaju čitanje, pisanje sastava, uče gramatiku, razgovor i analiziranje pročitane literature, uče našu istoriju i geografiju.

Što se same nastave tiče, ona se odvija u periodu od 08:15 do 15:15 časova. Učenici dobijaju slobodne dane u vreme obeležavanja Dana zahvalnosti, božićnih, uskršnjih i novogodišnjih praznika, kao i svih državnih praznika kada je predviđeno da ovakve ustanove ne rade.

Zanimalo nas je i šta jedan učenik može da očekuje po okončanju usavršavanja u ovoj ustanovi, a odgovor na to pitanje još jednom je potvrdio kredibilitet Akademije Sveti Sava.

Iako nismo deo nijednog međunarodnog konzorcijuma ili udruženja škola, imamo prijatelje i pristalice širom sveta. Stvorili smo veze sa osnovnim školama u Beogradu i nastavljamo da komuniciramo sa njima preko aplikacija Zoom i Skype. Studenti koji su „diplomirali“ i završili osmi razred prelaze u privatne i javne srednje škole. Izveštavaju da su bili veoma dobro pripremljeni za srednjoškolske studije zbog naših velikih očekivanja i rigoroznog kurikuluma. Često su mnogo bolje ocenjeni od svojih vršnjaka iz drugih škola!

Misija ove ustanove jeste da učenicima obezbedi dvojezično obrazovanje koje će ih voditi kroz život kao ugledne, snalažljive i vredne članove društva. Njihova zajednička vizija je da budu priznati centar za srpsko pravoslavno obrazovanje na području Čikaga i Amerike.

U saradnji sa studentima, roditeljima i parohijom, cilj nam je da se postavimo kao temelj akademskog uspeha i na srpskom i na engleskom jeziku. Da naši potomci odrastaju i neguju pravoslavnu veru, bogatu srpsku istoriju i kulturu.

Zaposleni u školi trude se da blagovremeno obaveštavaju javnost o svojim aktivnostima putem veb sajta, pa ukoliko želite da se raspitate o uslovima za upis polaznika ili nekim dodatnim informacijama, možete to učiniti OVDE.

Ukoliko i vi želite samo najbolje za svoju decu, predlažemo da ih upišete u Akademiju Sveti Sava, a nastavnički kolektiv potrudiće se da oni izrastu u obrazovane, zrele, pametne i lepo vaspitane ljude.

PIŠE: SANJA MIRKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Categories
Predstavljamo

Upoznajte Jelisavetu Ranđelović, najlepšu Srpkinju u Americi za 2020. godinu!

Devojke sa Balkana su oduvek važile za jedne od najlepših žena na svetu, pa tako gde god da se pojave one prosto zrače svojom lepotom koja je specifična i samo njima svojstvena. Upravo su one te koje često dobijaju komplimente na račun svoje fizičke lepote, koji su na našu radost propraćeni pozitivnim kritikama i na temu njihovog obrazovanja, pameti, inteligencije, karaktera, šarma i još mnogih najlepših ljudskih osobina. Zvaničnu potvrdu da poseduje sve ove kvalitete nedavno je dobila Jelisaveta Ranđelović, devojka koja je ponela titulu najlepše Srpkinje u Americi.

U skladu sa aktuelnim stanjem u svetu, kada su svi organizatori primorani da svoje manifestacije organizuju onlajn, i takmičenje za najlepšu devojku srpske dijaspore organizovano je nedavno na ovaj način.

Putem Zoom aplikacije birala se lepotica koja se najviše ističe među kandidatkinjama, a ova laskava titula pripala je upravo našoj sagovornici, osamnaestogodišnjoj Jelisaveti Ranđelović.

Kakav je osećaj biti najlepša u dijaspori?

Biti najlepša Srpkinja u Americi je zaista neverovatan osećaj. Veoma sam uzbuđena i prosto još uvek nisam ni svesna te pobede. Za izbor Miss Serbian Diaspora USA 2020 saznala sam preko objave vašeg portala Chicago Dešavanja na Instagramu, a ubrzo nakon toga mi je par prijatelja reklo kako treba da se prijavim za takmičenje, jer su smatrali da imam velike šanse. Privuklo me je i to što je sve organizovano preko Zoom aplikacije, gde smo se mi finalistkinje iz cele Amerike sastajale uglavnom jednom nedeljno, da bi napredovale korak po korak do finalnog takmičenja.

Da bi uopšte bila u prilici da konkuriše za ovo priznanje Jelisaveta je, kao i ostale devojke, morala da ispuni određene kriterijume i uslove. Šta je bilo potrebno ispuniti kako bi uzela učešće u finalnom delu ovog takmičenja? 

Uslovi za glavnu nagradu su bili da devojke budu između 18 i 25 godina i da imaju srpsko državljanstvo, ali organizator je proširio kriterijume, tako da su ove godine mogle da se prijave sve mlade Srpkinje koje žive u SAD-u, uzrasta od 18 do 30 godina, pa je konkurencija bila još veća. Takođe, pored spoljašnje lepote, važno je bilo i da devojke budu pre svega obrazovane, da poštuju srpsku tradiciju i da poseduju porodične vrednosti i kućno vaspitanje. Ova titula je na neki način potvrda onoga na čemu smo moji roditelji i ja radili godinama i nadam se da ću jednog dana i ja moći da postanem mentor nekom novom naraštaju naših mladih devojaka u Americi, i tako nastavim ovo novo kolo srpskih sestara.

Pripreme i obuku za finalni kasting vodio je MISDUSA tim, na čelu sa organizatorom Marinom Schwabic, predsednicom American Serbian Association for Prosperity, kao i trenerima Nensi Pešić, koja je i zvanična Ms Woman California 2020 i Majom Milićević, Instagram influenserkom i promoterkom lepote i zdravlja iz Njujorka.

Organizacijski tim ništa nije prepuštao slučaju, već se na najbolji mogući način pripremio za ovu nesvakidašnju smotru srpskih lepotica. Bila je to prilika za sve devojke koje su se prijavile za takmičenje da se edukuju na temu mode i lepote, nauče mnogo novih stvari i pripreme se za veliko finale. Kako su tekle same pripreme i šta si to novo naučila ovom prilikom?

Imale smo svake nedelje novu temu i zadatke, a imale smo i priliku da gledamo razne video-treninge koje gledaju devojke iz celog sveta kada se kandiduju za ovakva takmičenja. Takođe smo imale i obuku uživo, kao i generalnu probu u restoranu Skadarlija, gde se i održalo čikaško finale. Zahvaljujući našoj Nensi, koja nas je obučavala pravilnom hodu, stilu oblačenja, kao i tome kako da prezentujemo sebe pred kamerama, imale smo osećaj da se radi o jednom pravom takmičenju, iako na kraju zbog korone nije bilo publike u sali.

Finalistkinje izbora za Miss Serbian Diaspora USA 2020 nisu stekle samo nova znanja, već i nova poznanstva. Jelisaveta je ovom prilikom stekla nove prijateljice sa kojima je i dalje u kontaktu.

Ovo je bilo ogromno životno iskustvo i pored novih stvari koje sam naučila prilikom učešća, upoznala sam i dosta novih ljudi i stvorila lepa prijateljstva sa ostalim učesnicama ovog izbora. Ostala sam u kontaktu sa svim devojkama iz Čikaga, imamo čak i zajedničku WhatsApp grupu, gde se dogovaramo oko druženja. Malo je teže da se sve okupimo istoga dana, jer svaka od nas ima dosta obaveza, ali zato uvek u toku nedelje razmenimo par poruka.

Popularna Lisa preselila se u Ameriku sa svojom porodicom pre dve godine, a čini se da je njeni dalji planovi vezuju za ovo podneblje. Kako kaže, veoma joj se dopada američki stil života.

Na ovako veliki korak moji roditelji su se odlučili zbog mene i mog mlađeg brata, kao i naše budućnosti. Ja tu odluku jako poštujem i veoma sam im zahvalna na svemu što čine za nas. Ove godine sam završila srednju školu i upisala sam prvu godinu na koledžu, na kome studiram arhitekturu. Posle završetka škole planiram da nađem posao u svojoj struci, a takođe bih želela da se bavim i dizajnom i manekenstvom.

Priznaje ipak da joj najviše nedostaje ostatak porodice iz Srbije, kao i najbliži prijatelji i njen rodni grad Zaječar. Na naše pitanje da li postoji jedna stvar koju bi ponela sa sobom da može kaže da tako nešto ne postoji, jer se radi o dragim ljudima koje bi sve vrlo rado dovela u Ameriku.

Dodaje i to da svakodnevno ulaže svoje trud i vreme u obrazovanje, te da je jako uporna u nameri da školovanje završi sa što boljim prosekom, jer smatra da će jednog dana sve to da se isplati. Pitali smo je kakvi su njeni planovi na polju ličnog napretka?

Volim i želim da naučim što više novih stvari dok sam mlada. Pored srpskog i ruskog jezika, trenutno radim na tome da usavršim profesionalni engleski jezik. Za pet godina vidim sebe kao zrelu i samostalnu osobu, da radim u velikoj arhitektonskoj kompaniji na projektima za izgradnju objekata i da dosta putujem po Americi. Takođe, jedna od želja mi je i da imam svoj stan u centru Čikaga.

Lisu u narednom period očekuje učešće u finalu za čuveno takmičenje Miss Srbija 2021., gde se nada da će steći još bogatije iskustvo, upoznati nove ljude i družiti se sa njima, kao što je imala priliku i na ovom nedavnom takmičenju. Kaže da se potajno nada da će i tamo osvojiti jednu od nagrada, a ukoliko osvoji titulu Miss Srbije, ulazi u izbor za Miss Sveta, što je po njenim rečima nestvarno iz ove perspektive.

Ipak, nakon ovog inspirativnog razgovora sa Lisom, mi smo sigurni da poseduje sve kvalitete za jedan takav podvig i ne sumnjamo da će opravdati ulogu našeg favorita na ovom velikom takmičenju.

Ova mlada i uspešna devojka imala je i savet za njene vršnjakinje koje gaje iste životne ambicije.

Mladim devojkama, koje bi poželele da se otisnu u svet, preporučila bih da najpre veruju u sebe, da razmišljaju pozitivno i budu usmerene ka svom cilju. Smatram da veliku ulogu u uspehu igra želja i vera u to da ćeš jednog dana ostvariti svoj cilj!

PIŠE: SANJA MIRKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Categories
Predstavljamo

Ostvario svoj cilj: Za manje od 5 godina postao vlasnik veganskog restorana u Čikagu

Čikago je odnedavno bogatiji za još jedan ugostiteljski objekat u kojem možete uživati u ukusnoj i pre svega zdravoj hrani. Prilagođavanje trendovima i usvajanje nečega što je aktuelno, oduvek je odlikovalo modernog čoveka. Ljudi se trude da idu u korak sa svetom i da vole sve što voli većina. Međutim, ono što održava njihovu privrženost novim stvarima jeste njihov lični doživljaj istih. Pa tako oni koji nisu verovali da ishrana bez mesa može da bude i te kako ukusna, lično su se u to uverili već nakon svog prvog obroka u veganskom restoranu Kale My Name.

Vlasnik ovog restorana, Nemanja Golubović, otkriva nam zanimljivu priču o samom nastanku ideje za pokretanje ovakvog biznisa.

I njegova lična priča je veoma zanimljiva, najpre je kao 18-godišnjak započeo školovanje u Madridu, zatim dobio stipendiju u Meksiku, gde je završio koledž. Odakle je otišao u Dohu i tu se zaposlio, a na tom putu sve vreme pratio ga je „American dream“ koji je samo čekao svoju priliku.

Čuli smo da si imao jako zanimljiv splet okolnosti na samom početku. Rizikovao si, a rizik se neočekivano isplatio. Kako je došlo do otvaranja restorana Kale My Name u Čikagu?

U Ameriku sam se doselio 2015. godine i tada dobio prvi posao. Bili su to oni standardni početni poslovi, u restoranu, kada je krenulo i moje prvo restoransko iskustvo. Napredovao sam brzo u generalnog menadžera, to je bilo u vreme kada sam prestao da jedem meso. Zalagao sam se za prava životinja, pa sam baš želeo da radim u restoranu u kom se ne služi meso. Srećom, jedan veganski restoran je u to vreme tražio generalnog menadžera i ja sam dobio taj posao!  

Nemanja je tom prilikom naučio mnogo o ovom poslu i shvatio da je pravo vreme da se i sam angažuje na otvaranju restorana. Staro nepisano pravilo o tome da je svaki početak težak i ovog puta se pokazalo tačnim, te je Nemanja morao da prođe i kroz jednu malo težu fazu. Nijedna banka u to vreme nije odobravala početničke biznis kredite mladim preduzetnicima, pa je bio primoran da povećava limite na svojim kreditnim karticama kako bi uopšte uplovio u ove vode.

Ne samo da je uplovio, nego je odlično zaplivao u njima. Posle samo 6 meseci, suprotno njegovim očekivanjima, ovaj hrabri i preduzimljivi momak isplatio je sva svoja dugovanja prema banci i stabilizovao svoj biznis.

Međutim, tu nije bio kraj „preprekama“. Usledila je pandemija koronavirusa. Nemanja se i sa ovom okolnošću uspešno izborio, a došlo je i do iznenadnog epiloga priče.

Usledilo je ono što niko od nas nije očekivao – korona.  Mene kao vlasnika restorana je to jako uplašilo, predstavljalo je pretnju po naš posao, ali ispalo je totalno drugačije. Korona je radila u našu korist! Nismo mogli da zamisimo odziv ljudi onog momenta kada smo počeli da radimo. U prvom vikendu dobili smo preko 500 narudžbina. To je bilo zaista neočekivano i neverovatno. Ostali smo čak i bez kesa kojim smo se opremili misleći da će nam trajati barem mesec dana. Potrošili smo ih za 3 dana! Posao smo započeli sa 3 radnika, a sada nas je 11.

Ispostavilo se da je ogromno interesovanje usledilo kao nagrada za njegov trud i veliki rizik koji je preuzeo zarad otvaranja restorana. Kale My Name postalo je mesto koje ljudi naprosto obožavaju!

Raznolikost hrane biljnog porekla prijatno je iznenadila čak i ljubitelje „klasične“ ishrane sa obaveznim mesom na meniju, pa su tako mnogi od njih postali stalni gosti ovog restorana.

Velika je zabluda da ova hrana nije ukusna! Interesovanje je neverovatno, ljudi toliko pričaju o tome. Čak 95% ljudi koji se hrani u našem restoranu i nisu vegani. Oni su jednostavno želeli da smanje konzumaciju mesa ili da tri puta nedeljno jedu biljnu hranu, a sada nam se vraćaju non-stop! Neprestano govore kako se osećaju dobro posle ovakve hrane, da su puni energije, a mnogi od njih su priznali da im je promenila život!

Nemanja dodaje da postoji čak 20.000 jestivih biljaka trenutno na planeti i da se i on sam svakodnevno iznenađuje njihovim ukusima. Tvrdi da je ovakva ishrana i te kako raznolika i nepredvidiva, za razliku od tradicionalne ishrane na koju smo naviknuti od malih nogu.

U ovom restoranu možete probati ukusne burgere, wrap-ove, paste, takose, vafle… Posebno je popularan azijski Džekfrut, voće koje se nabavlja direktno iz Azije. Jako je ukusno i nutritivno bogato, oduševilo je mnoge, pa se često i samo zbog njega vraćaju u ovaj restoran.

Priliku da isprobate ove ukusne bezglutenske specijalitete odnedavno imate i na BRUNCH-u, koji se održava svakog petka, subote i nedelje.

Specijalitet kuće koji morate probati je domaći beyond burger koji se pravi od cvekle. Ukoliko ste raspoloženi za još neki egzotični ukus, pored pomenutog azijskog voća, obavezno probajte i pohovani avokado. Jedno je sigurno – nećete zažaliti! Vaš organizam biće vam zahvalan za ovu dozu zdravog i ukusnog užitka.

Ukoliko ste pristalica tradicionalnih ukusa bez mnogo eksperimenata, verujte nam – rizikujte! Svi su izgledi da će se rizik isplatiti, baš kao i glavnom akteru ove priče. Nemanja Golubović je dokaz da vredi pratiti svoje snove, kao i da će vas sreća ispratiti na vašem putu, čak i kada to ni sami ne očekujete. A vi rizikujte barem sa konzumacijom malo drugačije hrane, pa nam javite svoje utiske! Verujemo da će biti pozitivni, kao i utisci svih onih koji su se do sada usudili da probaju.

Ako smo vas zainteresovali ovom pričom o ukusnoj veganskoj hrani, obavezno posetite restoran Kale My Name u Čikagu na adresi 3300 W Montrose Ave 60618, na granici Irving i Albany Parka! 

PIŠE: SANJA MIRKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Categories
Predstavljamo

Miss Serbian Diaspora, Chicago 2020

Miss Serbian Diaspora USA 2020 održan je 26. septembra, ne samo u Čikagu, već na više različitih lokacija širom Amerike. Među lepoticama srpskog porekla najviše se istakla Jelisaveta Ranđelović, studentkinja arhitekture sa prebivalištem u Čikagu. Ova osamnaestogodišnja devojka, rodom iz Zaječara, ponela je laskavu titulu najlepše Srpkinje na ovoj, sticajem okolnosti, nesvakidašnje održanoj manifestaciji, podržanoj i od strane Generalnog Konzulata Srbije u Čikagu, kao i kompanije Miss YU iz Beograda.

Čikago je sijao od lepote! Titulu prve pratilje ponela jeMarija Lačku iz Los Anđelesa, dok je za drugu pratilju izabrana Ivana Marković iz Čikaga. Specijalne nagrade A.S.A.P. fondacije dobile su i Gala Kalević, studentkinja Univerziteta Kolumbija iz Nju Jorka, kao Miss akademik i Tijana Živanović iz Čikaga, kao Miss šarma.

Putem internet platforme ZOOM osmočlani žiri izabrao je javnim glasanjem mladu i perspektivnu Jelisavetu za Miss srpske dijaspore, koja će automatski učestvovati i na izboru za Miss Srbije 2021.

„Naše pripreme i čitava kampanja koja je bila onlajn, trajali su dva meseca, a trudili smo se da iskontaktiramo sve naše srpske zajednice širom zemlje. Finale je trebalo da bude preko Zoom platforme, međutim, s obzirom na činjenicu da je veliki broj prijavljenih kandidatkinja dolazio iz Čikaga, odlučili smo da upravo u Čikagu odradimo taj ‘Live’ segment” – kaže za naš portal Marina Schwabic, predsednica American Serbian Association for Prosperity (A.S.A.P.), koji je organizovao ovaj konkurs.

S obzirom na nešto drugačije izdanje ovogodišnjeg Izbora za Miss srpske dijaspore, devojke su se predstavile putem video poruka i Zoom aplikacije, za razliku od tradicionalnog načina predstavljanja, kada se ovaj segment odvija na stejdžu neposredno pred glasanje. Snimak sa generalne probe pogledajte ovde. Ona najlepša trebalo je da poseduje, pored nesporne fizičke lepote, sve one kvalitete koje bi je učinili pravim ambasadorom srpskog naroda i kulture:

„Mislim da smo napravili pravi izbor. Iako je fizički izgled jako bitan, pri selekciji devojaka vodili smo se time da ona treba da bude, najpre, univerzitetski obrazovana, da ima jasnu viziju budućnosti, da je posvećena onim običajima koje mi kao srpska dijaspora negujemo, a to su porodica, poštovanje srpske kulture i tradicije, poštovanje istorijskog nasleđa, odnos prema našoj crkvi…” dodaje predsednica ove asocijacije.

Ubedljivo najviše glasova žirija dobila je Jelisaveta Ranđelović, devojka koja je ispunila sve neophodne kriterijume i „zahteve” po pitanju lepote, kako spoljašnje, tako i one unutrašnje.

Jelisaveta, ali i njene pratilje Marija i Ivana, pored laskavih titula, dobile su i sedmodnevni all-inclusive boravak u Lux hotelu za dve osobe, zahvaljujući donatoru – pokrovitelju ove manifestacije, kompaniji Karisma Hotels & Resorts.

Jelisavetu, pored vrednih nagrada, u narednom periodu očekuje i ogroman publicitet, ona će dobiti adekvatnu promociju tako što će prisustvovati velikom broju događaja od važnosti, kao ambasador srpskog naroda i kulture, ali i trenutno najlepša devojka srpske nacionalnosti. Pored svega navedenog, Jelisaveta je ovom pobedom sebi zagarantovala učešće na velikom finalu izbora za Miss Srbije, koje će biti održano naredne godine.

Izbor za Miss srpske dijaspore održan je u poznatom čikaškom restoranu „Skadarlija”. Stručni žiri, na čelu sa Vesnom De Vinčom, predsednicom kompanije Miss YU, činili su i Katarina Radivojević, proslavljena srpska glumica i koordinator za kulturu Generalnog Konzulata Srbije u Njujorku, Jelena Mandić, bivša Miss Srbije i Crne gore i naša predstavnica na Miss Universe, kao i Nancy Pešić – Prva pratilja Ms Woman California US 2020.

Od sponzora u žiriju su se našli i Ivana Cvetković ispred Cromex Logistics i Bojana Živanović iz CEO Pronto Logistics-a, Miloš Đorđević ispred portala Chicago Dešavanja US i Aktuelnosti US i Plus Radio US, kao i Mile Vujnović, generalni menadžer restorana „Skadarlija“.

Galeriju fotografija sa izbora za Miss Serbian Diaspora USA 2020 pogledajte ovde.